fbpx

5 stvari koje mi nedostaju u Beogradu – ispovest bivše Beograđanke

Za one koji prate naše tekstove, upoznati su da ima sada već preko godinu dana da moja adresa ne sadrži poštanski broj 11000.

Kada sam dolazila, Beograd, njegov haos, neobuzdanost, manjak parkinga, divljaštvo u saobraćaju, stalne promene, strme ulice, rupe, smrad, buka, sivilo, smeće, mrak, vreme koje se gubi u transportu, koje nepovratno odlazi kako bi se stiglo od tačke A do tačke B… sve to i mnogo više mi je bilo drago da ostavim iza sebe.

Odlazila sam i ranije, na određeno, neodređeno, u zemlje manje i više poznate. Ali ovaj put, otišla sam zauvek, na onaj način koji kaže “unajmi agencije za nekretnine Beograd i završi sa tim”. Ali nisam mogla, taj jedan deo mene, neraskidivo je ostao u Beogradu. A iznad svega, ljudi.

Kada razmišljam o tome šta mi sve nedostaje, najpre me preplavi jedan čudan osećaj širine, topline, i skoro da mogu da osetim vetar na licu koji šiba kada ulicama krene košava, a kroz kosti me prođe jeza slična toj, ali i fizičkog bola što grad koji toliko volim ne mogu da vidim svakoga dana.

Duško Radović je rekao: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“ Ovo nisam razumela dok su me budile sirene i buka sa ulica ili dok bi se probijala kroz gužve i trčala podzemnim prolazima, šetala kejom što na Dorćolu, što ka Zemunu, ili se gušila od dima po podrumskim klubovima ili na beogradskim terasama.

Ali istina je da su daljine u Beogradu veće od puke fizičke udaljenosti, da si vrednosti negde skrajnute, a lica mojih sugrađana odavno smrknuta i siva. Ova situacija je samo doprinela tome svemu, a ono što je „beogradski“ je negde između svega, u samim pločnicima (ili onome što je od njih ostalo), u krošnjama (koje i dalje stoje) i fasadama zgrada koje su svedoci historija reda i nereda, veličine i propasti, ljubavi i zaborava.

Želim da istaknem da je razlog što pišem o Beogradu veoma jednostavan i isti kao što bi bio bilo kome ko bi pisao o svom rodnom gradu. Po tome smo negde svi mi koji odemo, poslom, zbog edukacije, ili kao ja – ljubavi, isti negde.

Gde god da smo, mesto u kojem smo formirali sebe, koje nas je oblikovalo, koje je godinama bilo pozadina i scenografija naših najranijih uspomena, prvih ljubavi, tuga, radosti, padova, uspona, uspeha, poraza, izazova, ostaje u nama i u tom smislu nikada ga ne napustimo.

Moja mama kada se selila nije mogla da ode mnogo dalje ni iz kraja, a kamo li opštine ili ne daj Bože grada. Postoje elementi i poznatog, navike, ali kao što sam već rekla, suština gde god da smo su – ljudi.

Dakle, kojih i to 5 stvari najviše nedostaje? Ovo je apsolutno intiman i lični spisak koji bih jako volela da dopunite svojim omiljenim stvarima u Beogradu i podsetite me na još stvari koje vredi u njemu raditi i o njemu pamtiti.

#1 Šetnje pored reke

Za mene je vreme pored reke jednako Beograd. To je njegova najveća lepota, panoramično uokvirena samim gradom. Kraj reke sam trčala, šetala, plakala, zaljubljivala se, odljubljivala, vidala rane života i često jednostavno – šetala i razmišljala. Ima nečeg u vodi koja teče, koja podseća na to da sve prolazi i da to gde smo sada, gde smo bili, više nikada ne može da se vrati. Uz poneki točeni sladoled, kokice ili girice, naravno.

#2 Proleće

Za mene je proleće u Beogradu, trenutak kada jakne olakšaju, a suknje razlepršaju, kad drveće zazeleni i žardinjere se probude, najlepše na svetu. I uvek pomislim na brojne parkove, na Knez Mihailovu, plato kod Hrama, vračarske uličice, novobeogradske bulevare. I tamo sam.

#3 Kafići i restorani

Svuda na svetu postoje neverovatna mesta i kafići i restorani i jela predivno autentična i ukusna, ali obrok na splavu na reci ili u zavučenim uličicama i dvorištima, autentičnost i gostoljubivost. Fale ona unikatna mesta kao što su Little Bay restoran, Chez Nik, Vagon Viktorija, svi restorani u Beton Hali, Pizza Bar, Kota, Žirafa, Savski Venac za mene, Proleće, i još bezbroj restorana internacionalne kuhinje, kafea alternativnog pristupa.

Nedostaju vrhunske kafe u Coffee Dream i Greenet kafeterijama, doručak sa Unom u Gali, večera sa Teom u kraju, pivo sa Sonjom u Skadarliji, piće sa drugarima gde bilo…jednostavno, nigde nije isto.

#4 Noćni život

Nisam neki parti manijak, ali sam obožavala činjenicu da kad god, negde, neki klub pokriva opcije za izlaske, a da u najgorem slučaju, čovek uvek može sam da ode negde i divno se provede. Bilo da je reč o Savamali ili Cetinjskoj, Beograd s razlogom nosi svoju reputaciju grada za najbolji provod u regionu. I to mi je postalo bolno jasno.

#5 Ljudi

Kao što sam rekla, a ova mala lista nije po nekom redosledu važnosti, jer nedostajanje nije nešto što se može intenzivno ili manje intenzivno osećati, samo racionalisati. Tako ljudi nisu na poslednjem mestu, već integralni deo jednog opšteg procesa opraštanja od života kakav smo znali, dok gradimo neki svoj, drugi život.

Verujem da pravi prijatelji nisu oni koji nestanu kad se među njima izgrade daljine. Iako sada žive uglavnom u mom telefonu, rekla bih da su naši odnosi isti, ali da zagrljaji i iskustva koja prolazimo zajedno, uspomene koje se grade, takođe fale. Sve i da smo svi sad zajedno, u okolnostima u kojima smo svi primorani da se držimo na distanci, ne umanjuju setu zbog svega što nemamo, ali i još više podsećaju na ono što imamo.

Da li sam zaboravila nešto? A ako ste pročitali priču dovde i imate tu mogućnost, pozdravite mi Beograd i ne zaboravite da ga vidite, ali zaista, u svoj njegovoj pohabanoj i jedinstvenoj lepoti.

Preporuke s weba

  1. Srculence kaže

    Prelepo.Tako baš nekako.I na kratko kada se ode,zafali posle nekoliko dana .

Odgovori na Srculence
Izbriši